Kultur Shock, poznati bend iz Seattlea, konačno je održao svoju prvu svirku u Srbiji. U organizaciji “Banat Hardkor Zadruge” i zrenjaninskog Kulturnog Centra, u utorak 11. marta 2008. velikom dvoranom zaorila se verovatno najčudnija svirka koju Zrenjanin pamti.
Neki ih karakterišu kao mešavinu romske, japanske i tradicionalne balkanske muzike pomešane sa pankom i metalom.
Evropska turneja sastoji se od 27 koncerata, na potezu od Temišvara do Istambula, Bukurešta, pa sve do Amsterdama. Ovaj neobični bend sastavljen je od 6 članova, sa gotovo svih strana sveta:
Đino Srđan Jevđević (Bosna)- vokali, djumbek, Mario Butković (Hrvatska)- gitara, buzuki, Masa Kobayashi (Japan)- bass gitara, Val Kiossovski (Bugarska)- gitara, vokal, Chris Stromquist (USA)- bubanj i Matty Noble (USA)- violina. Domaća podrška bili su energični Pitchwais iz Kule, koji su bili više nego dobar uvod za glavnu svirku.
Vidljiva je bila pozitivna, ali konstruktivna trema na početku kocerta. Srđan Jevđević, nekada na prostorima bivše SFRJ poznat kao Đino Banana, na to veli:
Srdjan: Nikad se nisam baš najbolje osećao pre svirke. Od svoje devete godine imam bend i uvek je bilo tako: 24 časa pre svirke imam tremu, ali u momentu kada izađem na stejdž, sve to stane. Voleo bih ponekad da ceo život budem na stejdžu.
Tvoja je životna priča veoma zanimljiva. Kada se sve kockice sklope, moglo bi se reći da su dve stvari koje si najviše osporavao, rat i narodnjaci, izvukli iz tebe najbolje i pokazali ti put prema onome čime se sada baviš.
Srdjan: Da. Za sebe kažem da sam ratni profiter. Klasični primer ratnog profitera, doduše ne svojom krivicom. Takođe sam i narodnjacki profiter. Ali i u jednom i u drugom slučaju, to je dosta specifično. Jedini sam ratni profiter koji se nije obogatio, osim duhovno, i jedini narodnjak koga vole i pankeri. Vole nas normalni ljudi, da ne kažem alternativa. Ovih dana smo na primer imali koncert u Skoplju. Mi smo jedini bend koji Makedonci ne smatraju “domaćim izdajnicima”, kao što smatraju recimo Bregovića i ekipu. Ove što kradu pesme. Mi makar kada “maznemo” pesmu, to i priznamo! Koncert u Skoplju bio je sjajan.
Kultur Shock je osnovan sredinom devedesetih i tada su sa tobom svirali tvoji dobri drugovi Lazy i Hadzija. Šta se desilo sa njima posle raspada tog prvog benda?
Srdjan: Lazy je moj jako dobar drug. Bio sam mu i kum na venčanju. Lazy je imao ozbiljnu nezgodu za vreme rata, kada mu je geler pogodio glavu. Da ne spominjem “operacione zahvate” u podrumu bez stuje i vode. No, ostao je normalan (smeh)! Lazy i ja nekako nikad nismo mogli da se složimo. Uvek smo imali totalno razlicite muzičke ukuse. Da kazem tako, on pripada hevy metal generaciji, a ja pripadam punk generaciji. I to su te sitnice. Za mene je Cockney Rebel nesto značio kada se pojavio, a on je ostao veran Deep Purple-u i ni makac. Od tada pa na dalje smo poceli da se udaljavamo u pogledu muzike, jer ja sam uvek imao ludi trip da sviram neku blesavu muziku, potpuno slobodan i da ako mi se to hoće, promenim pesmu u sred nastupa. A on je imao drugu viziju svega toga. Sa druge strane Hadzija je odlučio da živi porodični život i potpuno je normalno da se ovakav životni stil ne uklapa u tu odluku. Pa vidi se to i na mom primeru. Iza sebe imam dva braka. Potpuno je moguće da su se raspali zbog ovog brzog života. Mada ne mora da znači ali...Tako je i Hadzija otišao svojim putem. Bend sa njima bio je neka vrsta provokacije i parodije na narodnjake. Nešto slično, odnosno preteča onoga što radimo danas.
Ljudima na ovim prostorima vrlo je lako objasniti ko si ti u stvari. Dovoljno je samo podsetiti ih na ime Djino Banana. Svi te znaju iz tog perioda, iako je činjenica da se taj rad i ovo što radiš danas ne dodiruje ni u jednoj jedinoj tački.
Srdjan: Uf...Ovo je poslednja turneja u mom životu na kojoj ću da odgovaram na pitanja o Djinu Banani. Ajde sad iskoristi poslednju šansu! Mada vidiš, toliko me pitaju ljudi o tome , da ispada da je to bilo zaista nesto značajno. Ni one u tamo u Hagu što su ubili nekoga ne ispituju toliko o jednoj jedinoj stvari (smeh). Ne, ok, šalim se.
Pesma Mače moje čupavo bila je definitivno hit! Kada ćemo čuti nju u Kultur Shock maniru?
Srdjan: Haha! Bilo je već nekih dogovora sa npr Edom Majkom da se uradi verzija pesme ali da bude u šsljivom tonu: “mače moje čupa vo”. Dakle, dodje vo i čupa mače...(smeh). Ta je pesma ok za to vreme u kome je nastala. Super sam se ja tada osećao. Kad si mlad, onda sve ono sto se vidi na televiziji godi. Život na visokoj nozi. Medjutim, kad ostariš shvatiš kako nemaš puno vremena. Kako život juri i brzo dodje tvoj dan. Shvatiš da ima mnogo stvari koje želis i treba da uradiš. Postoje stvari koje imam u planu da uradim, a još nisam. I pozorište, i muzika, i ovaj projekat i tamo neki drugi projekti. Nema se vremena da se bude popularan. Ponekad poželim da se vrati to vreme. Bio je to jako dobar period. Popularnost, zabave, uživanja najrazličitijih vrsta i oblika...Ali nebi ni to više bilo to. Nisam to više ja. Nema nazad. A i ovde gde sam sada, jači sam nego ikada što sam bio. Jedan doktor u Istambulu rekao mi je da nisam normalan! Povredio sam nogu na jednom koncertu i posle toga održao jos 3 sa otocima i bolovima. Nezaustavljiva je to energija. Tu vise nije fizika u pitanju. U pianju je to što sam ja jako nestrpljiv da ostvarim sve zamišljene stvari. Istovremeno mi je jasno da se, dok ih ostvarujem, i praznim na neki način. A to nije moj cilj! Ne da se ispraznim, vec obrnuto. Moj cilj je u stvari ovo sto se dogadja ovde. To što sam večeras ovde na ovom mestu, to je upravo moj cilj u životu. Da živim svaki momenat kao da je poslednji. I to “putovanje”, taj “turnir” je bitan. Ne toliko pobeda, sampionska titula. Taj “turnir” i sve što se dešava na njemu, to je ono čega se svi sećamo. Kada bi me ovoga momenta udario grom, ja bih znao da nemam za cime da žalim. Jedino mi je žao što nisam dobio dete. To mi jako žao! Bio sam preodgovoran po tom pitanju u životu.
Dakle, nije muzika jedina stvar kojom se ti baviš u životu. Pročulo se da radiš sa mentalno zaostalim osobama. Snimaš film sa njima?
Srdjan: Jeste, radim često sa tim ljudima. Obožavam da radim sa njima. Jedino su oni ti koji stvari koje radim prihvataju otvoreno i ne govore: kako je ovo pre naivno. Tako da su mi oni neka vrsta medija. Ne medij kroz koji ću nešto da prezentiram U pitanju je druženje sa njima, jer od njih mogu da naučim nesto o jednostavnosti koju nudi život, a mi je nismo svesni. Radili smo sada za novu godinu predstavu sa Deda Mrazom. Objašnjavao sam jednom od glumaca kako je upravo primio pismo da je Deda Mraz otet. I kašem mu ja, ti si sad tužan, jako si zabrinut i tužan! A on će: Nisam!! Ja sam srećan!
Ja predajem kao gostujući profesor na Cornish Coledge of Arts u Seattle-u. Predajem Grčku tragediju i organizujem razne radionice. Svi glumci koji su odatle izašli su fenomenalni, no medjutim, nemožete da zamislite koja je to lakoća raditi sa mentalno zaostalim glumcima. Oseti se ta atmosfera podržavanja. Obični glumci uvek nešto podkopavaju jedni druge, nadmeću se. Ovde se oseti totalno podržavanje i totalna iskrenost. To je nešto što je zaista vredno. Ta iskrenost je nagrada. Osećaj da je neko bezuslovno iskren, zainteresovan, posvećen.
Ti živis u Seattle-u. Ovaj današnji dan, sa svom ovom kišom i oblacima, izgledao mi je kao da ste doneli deo atmosfere sa sobom. Kako izgleda živeti u Seattle-u? Da li je zaista tako depresivno?
Srdjan: Da, živim u Seattle-u, mada sam u poslednje vreme sve manje tamo. Radije dodjem u Sarajevo, pa tu ne radim ništa. Šalim se. Dosta vremena provodim u Sarajevu. Ali kada sam u Seattle-u svidja mi se to što ljudi tamo čitaju knjige, radije nego da gledaju televiziju. Obrazovaniji su nego većina Amerikanaca. Seattle je kao jedan mali delić, “rupica” u tom americkom svetu, u kome ljudi rade na sebi više nego na svom telu. Mada, znaš, ima nečega u tom suncu. Kada izadješ na plazu, ili se provozaš kabrioletom, pa ostiš vetar u kosi sve je odmah lepše! Moguce je da to fali Seattle-u, pa se oseti neka depresija. No, to meni ne smeta.
Od početka ste privukli pažnju i dobili podršku od najboljih i najpoznatijih bendova iz Seattle-a, kao sto su Pearl Jam, Mudhoney, TAD. Krist Novoselić, ex Nirvana, je takodje stao uz vas. Da li se to sprema neki projekat ili saradnja sa njim?
Srdjan: Krist Novoselić je moj jako dobar prijatelj. Dopisivali smo se još u vreme rata. U principu, on je taj koji me je ubedio da ostanem tamo. Mnoge stvari smo mi već radili zajedno, ali ovako, za nas. Ne za javnost. Ni sada nemamo ništa u planu. Treba i njemu još vremena da se ohladi od cele priče. Već godinama ga čekaju iza svakih vrata, iza svakog čoska. Nije to što mi je prijatelj, ali odvratno je to što njemu rade. On se i politički angažovao, jer je to video kao način da da skrene priču sa njegove muzičke prošlosti. Prva stvar, da zanemarimo to što Courtney drži sve konce u rukama i njoj niko ništa ne potpisuje. Druga stvar, svi znamo da je Kurt bio genije i da se proslavio zahvaljujući svom talentu i genijalnosti. Ali, bez obzira na sve to, Nirvana nikada nebi bila to što jeste bez Krista. Kurt i on su zajdeno odrasli i imali su neku energiju medju sobom. I možda ono što je Krist svirao i nije tako teško odsvirati, ali ga niko na taj način nije svirao! Pa, nije ni Sid Vicious znao da svira, pa je legenda nad legendama.
Krist i ja smo se dogovarali da napravimo bend koji se zove “Sons of the Ićes”, zato što bi se svi u bendu prezivali na –ić! Ali, ok, to je šala, naravno. Sviraće Krist ponovo, samo polako. Nije bitno da li će to biti samnom, sa nekim drugim, novim bendom ili samostalno. Meni je samo važno da on ponovo počne da svira!
Srbija i Amerika su slicne makar u jednoj stvari: ogromna količina političke gluposti i stalna borba ljudi na ulicama za bolje sutra. Američki umetnici, glumci, muzičari se mnogo više angažuju po tom pitanju nego ovde kod nas. Da li oni time postižu cilj? Da li misliš da muzika i umetnost mogu pomoći da se izvrši promena svesti u ljudima?
Srdjan: Mene ceo život prati ta politika. Gde god da sam se obreo u životu ispala je neka budalaština. Ja u Sarajevu – ono rat, odem u Ameriku – počne i tamo ludilo. Zamisli, prošle godine kada smo prvi put svirali u Istambulu, bile su demonstracije od 2 miliona ljudi na ulicama. Krenemo za Srbiju, kad ono Kosovo. Ako to odstarnimo, taj faktor da sam ja neka vrsta magneta za ovakve stvari (smeh)...ma...svakako je jako teško pitanje. Ja zastupam jednu tezu koja bi glasila “stop talking the talk, start walking the walk” (“prestani pricati price, pocni delovati”). Svi bismo radije pričali o slobodi i filozofirali, nego izdejstvovali istu. Ali opet postoji i jedna teorija koja kaže da ni jedna ideja nije vredna ljudskog života.
Moje je mišljenje da mi ne trebamo nikada da se sklonimo sa ulica. Ako smo jednom izašli na ulice, treba da istrajemo i da se izborimo do kraja. Mi smo pobegli sa ulica Sarajeva, pa sa ulica Seattle-a od suzavaca i pendreka. Dozlogrdilo nam je da plaćamo policiju koja štiti bogate ljude od nas. To je najgori paradoks na svetu. Svaka zemlja - ista policija. Ista politika. I uvek to zapocnu oni. Jedno desno krilo protiv drugog desnog krila. Uvek oni zakuvaju izmedju sebe. Nikada narod nije ništa loše napravio.
Ma, ne verujem ja njima ništa. Izgleda da sam postao čangrizavi starac. Sumnjičav sam, pesimističan, namršten po pianju politike. Sve mi to izaziva “de ja vu”. Izgleda da me je život više puta prodrmao sa svih strana, pa sada u pripravnosti čekam kada će se to ponovo desiti. To je neminovnost. De ja vu. Kao u Sarajevu. Niko nije hteo da ide da puca. Brat na brata, drug na druga. Hteli su Srbi da mi uvale pušku da idem da pucam na drugove, ali sam pobegao. Nisam hteo to. Našao sam doktora, nekog prijatelja od mog oca koji mi je napisao da sam nesposoban.
Ma, svuda ima dobrih ljudi. I na pitanje možemo li šta promeniti muzikom, odgovor je ne. Ali šta možemo? Možemo ubediti jednu po jednu osobu da treba nešto da se promeni.
Gde god da se pojavite nastaje opšta panika oko toga kako ukalupiti vaš bend u neki od muzičkih žanrova. Nikako ne mogu da se dogovore oko toga šta je to Kultur Shock. Šta je to što vi svirate?
Srdjan: Baš neki dan smo i mi pokušavali da odgovorimona ovo pitanje. Mi smo najbolji bend na svetu i sviramo najbolju muziku na svetu! Nemam šta da dodam. Kad nam je dosadno, mi promenimo, sviramo nešto novo. Važno nam je da nama to odgovara i da nam se svidja. Inače nebi tako dobro zvučalo. Ako se ljudima ne svidja oni neće slušati. Ali izgleda da im se svidja!!
Već ste pokušali da održite koncert u Beogradu. Rekli su vam da vi nemate publiku za to i da se neće niko pojaviti. Da ljudi ovde ne znaju za vas. Šta je to bilo? Evo sada dolaze organizovani autobusi iz Beograda.
Srdjan: Da Više puta smo pokušali da održimo koncert u Beogradu. Čini mi se da je to meni direktno upućeno od nekih mojih starih prijatelja i drugova. Ja mislim, da sam ja Amerikanac, da bismo mi punili halu Pionir. To je balkanski kompleks. Jer npr bend koji je nama bio predgrupa u Zagrebu svira uskoro u SKC-u. Oni su Japanci. Eto, da sam ja Japanac, mi bismo punili halu Pionir!
No da nije bilo Zrenjanina, neko bi se drugi potrudio oko toga. Npr B92. Oni su trenutno najbolja podrška Srbiji. Ali jedan je Vern Matic. On je legenda. Ne kažem to samo zato što smo u ovom slučaju mi u pitanju. On je čovek koji bi svima dao podršku. Svima normalnima. Kao i moj prijatelj Igor Brakus. Šta su oni sve uradili za ovaj narod. Malo je ljudi koji imaju hrabrosti za tako nešto.
Nakon koncerta bubnjar Chris Stromquist je bio pun utisaka koje rado podelio sa nama:
Chris: Predgrupa mi se jako svidela! Bilo je energično i nekako je to bio najbolji uvod u ono što smo mi posle predstavili publici. Zato smo baš njih i odabrali. Kada sam obavešten da dolazimo da sviramo u Srbiju, nisam znao šta da očekujem. Mediji prikazuju svakakve slike i poruke sa ovih prostora. Medjutim, ovo iskustvo mi je pokazalo sta je to sto ću reci svojim prijateljima kada se vratim u Ameriku! Ljudi u Srbiji su super i sa njima su provodi odlični, a razgovori dugački i pozitivni!
Dok je trajao koncert, jedina stvar koja mi je zasmetala, bila je činjenica da publika nije bila uopste osvetljena, tako da nisam mogao da vidim kako ste se provodili. Samo na momente sam ugledao kako nekoga nose na rukama. Ali sam čuo sve! Iz publike se orila pesma i svi su pevali kao jedan. Ovo je stvarno bilo genijalno iskustvo!
Kultur Shock je naravno morao da izadje na bis, posle gromoglasnog skandiranja. Koncert je završen oko 12h, kada se Djino zahvalio organizaciji i publici. Moj je utisak da kada bismo se malo vise ugledali na momke iz ovog benda, koji u mešavini muzike i nacija, neguju i poticu različitosti, ovaj bi svet bio lepše mesto za život. Iskreno se nadam da će nas ponovo posetiti što pre!
Razgovarala: Ledjenac Maja
|
Firefox
