U četvrtak, 11. decembra, Vahid Razavi, američki biznismen je predstavio svoju prvu knjigu pod nazivom “The Age of Nepotism”. Autor je došao u Beograd s ciljem da u roku od sedam dana oformi tim koji bi radio na njegovom poslovnom projektu. Oduševljen gostoprimstvom, talentom i profesionalnošću mladih ljudi koji su ga ovde dočekali, sedam dana pretvorilo se u više od tri meseca. Boravak u Srbiji inspirisao ga je da napiše knjigu. Rodjeni Iračanin, koji živi i radi u Americi, susreo se sa potpuno različitim mentalitetom. No, ovo novo iskustvo ga je dovelo do potpuno suprotnih zaključaka i opažanja. O svemu tome Vahid govori u svojoj knjizi, a samo jedan zanimljiv deo podelio je sa nama u prijatnom razgovoru.
Razgovarala Maja Leđenac
U Srbiju ste došli da biste započeli jedan poslovni projekat. Zašto ste izabrali baš našu zemlju?
Jednostavno sam sledio svoju intuiciju. Imam dvojno državljanstvo Irana i Amerike. Moj brat mi je preporučio “Atraktor Graphics” u Srbiji, pošto je imao veoma pozitivno iskustvo sa načinom na koji oni obavljaju posao. Takodje, pre nekoliko godina posetio sam vama susedne države, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Madjarsku, gde sam imao izuzetno pozitivna iskustva. Veoma mi se dopao Hvar i tada sam probio svoje planove, ostavši ceo jedan mesec na ostrvu.
U beogadu ste pronašli tim sa kojim ste startovali projekat pod imenom Zip Biz. O čemu se tačno radi?
Imali smo u planu dva projekta. Jedan je Zip Biz portal namenjen malim preduzetnicima, odnosno za pomoć malim preduzećima. Njegova je uloga da pomogne malim prodavnicama u komšiluku ili na uglu vaše zgrade da se nosi sa ogromnim trgovinskim centrima koji sve više dolaze u gradove. Zahvaljući portalu oni se mogu reklamirati da bi privukli nove kupce, i na kraju, kada za to dodje vreme, mogu predati stabilno poslovanje u ruke sledećoj generaciji. Naš drugi projekat nudi ovakvim preduzetnicima da iskoriste Web 2.0 ponude sajtova kao što je Facebook. Kroz našu Facebook aplikaciju, pomažemo malim preduzetnicima da se povežu sa mnogo većim brojem ljudi. Naša Facebook aplikacija se zove “Social Crawler” i ona omogućava korisnicima da se oglašavaju, kao i da saznaju koje su novine ili pogodnosti u lokalnim barovima, prodavnicama ili restoranima. Na taj način pomažemo malom čoveku da se bori sa divovskim korporacijama.
Za vaš posao nije prva i poslednja stvar na svetu. U Srbiji ste pronašli i neke druge vrednosti na koje se u knjizi osvrćete. Koja su to najveća blaga naših ljudi i kako ih možemo iskoristiti za bolji i život i bolje rezultate?
Ima ih jako mnogo, ali bih istakao najvažniju od svih – porodicu i njenu strukturu. Tu nalazim dosta sličnosti sa Iranom i Amerikom. Porodica je ono što nas održava u teškim vremenima. Podsetili ste me na vreme koje sam proveo u Iranu za vreme rata sa Irakom. Porodica i komšije uvek su bili tu da ponude hranu ili bilo kakvu pomoć. I ovde se ljudi oslanjaju jedni na druge bezuslovno i sa poverenjem. Ovakva struktura porodice ima i svoje mane. Kada se teška vremena završe i kada postanemo uspešni i uticajni, u nama proradi osećaj odanosti i želimo se, na neki način, odužiti onima koji su nam pomogli. Bez obzira na kvalifikacije i kompetenciju, naše najbliže stavljamo ispred onih koji su možda pogodniji za odredjeni posao. Postavljamo ih na odgovorna mesta, infiltriramo ih na vladajuće pozicije, stavljamo ih na položaje sa kojih svakodnevno upravljaju našim kompanijama i zemljama. Nažalost, na taj način, ostatak populacije trpi, jer dobija lidere koji zemlju ili posao vode u propast. Upravo zato sam knjigu nazvao “Doba nepotizma”.
Vaša biografija je nadasve zanimljiva. Rodjeni ste u Iraku i veći deo detinjstva ste proveli tamo. Kakav je život bio u Iraku, zemlji poznatoj po slavnoj prošlosti, a ne tako sjajnoj današnjici?
Odrastao sam u vremenu velikih nemira i rata izmedju Iraka i Irana. Na svoje prve proteste išao sam na očevim ledjima uz zvuke pucnjeva i za vreme policijskog časa. U tim teškim vremenima lako sam mogao videti humanost na delu. Nikada neću zaboraviti nastradale od hemijskog oružja, koje sam video u bolnici u Teheranu gde je radila moja majka. Jauci muškaraca i žena u agoniji i bolu boreći se za svoj poslednji dah, ostaće trajno urezani u moja sećanja. To je bilo vreme u kojem su me ljubav i podrška porodice i najbližih prijatelja ohrabrivale i držale sa obe noge na zemlji.
Život u Iranu, a zatim život u SAD-u. Da li vam je bilo teško da se naviknete na nove vrednosti?
Kada sam se preselio u Ameriku, shvatio sam da su ljudske vrednosti u osnovi iste. Bez obzira na nacionalnost, boju kože ili religiju, pokreću nas iste potrebe i želje u životu. Ono po čemu se razlikujemo je samo način na koji smo dozvolili političarima i “ljudima u odelu” da utiču na naša osećanja i razmišljanja. Oni nam usadjuju vrednosti prema kojima je bitije ono što nas čini različitima nego ono po čemu smo isti. Amerika je zemlja imigranata i prihvatila je mnoge ljude iz dalekih zemalja. S obzirom na to, moje prilagodjavanje životu u SAD bilo je lakše nego što bi najverovatnije bilo na nekom drugom mestu na planeti.
U četvrtak ćete publici predstaviti svoju knjigu “The Age of Nepotism”. Koji je lajtmotiv vaše priče i da li vam je ovo prva knjiga?
Jeste, prva je! Ali nadam se ne i poslednja. To je naprosto, putopis, obogaćen opažanjima iz moje perspektive. U njemu pokušavam istaći šta je to što nas spaja i čini sličnima, zanemarujući ono što nas razdvaja i deli. Nisu me interesovale stvari koje nas čine različitima. Monoge knjige su napisane na tu temu, a moja sigurno nije jedna od njih! Ona je zasnovana na dogadjajima proteklih nekoliko meseci i govori o suštini tri zemlje koje na prvi pogled nemaju nikakvih sličnosti u pogledu kulture i vrednosti. Akcenat je na stvarima koje sam video u ovom današnjem ekonomskom i geopolitičkom svetu. Pokušao sam da se distanciram od ovih tema da bih lakše video koji su to pravi razlozi zbog kojih smo danas tu gde jesmo. Knjiga je u suštini reflekcija kako prošlih tako i trenutnih dešavanja, i prožima je nada da ćemo uspeti da naučimo da delimo mirnu budućnost kao globalni gradjani.
Pošto ste u Srbiji umesto planiranih sedam dana proveli više od tri meseca, verujem da ste doneli odredjene zaključke o Srbiji kao o mestu za život i rad. Da li je Srbija na pravom putu da postane bogata zemlja sa zadovoljnim gradjanima? Šta je to što moramo promentiti u našem pogledu na svet?
Pošto sam proputovao ceo Balkan i Srbiju, ono što sam uspeo da zapazim jeste da je ovo zemlja sa bogatom kulturom i nasledjem. Ova zemlja ima ogromne potencijale. Prepuna je mladih, visoko obrazovanih ljudi, koji su sputani zahvaljujući utvrdjenoj eliti i verskim institucijama. Vlada i država bi trebale da budu te koje će obezbediti nova radna mesta i prilike unutar zemlje, kako bi sprečila “odliv mozgova” u inostranstvo. Političari moraju biti sposobni da stvaraju i grade, pre nego da odvajaju i dele društvo. Podele koje u društvu stvaraju tokom izbornih kampanja svojim ideologijama, tu su da bi skrenule pažnju sa pravih problema koje muče mlade. Jedino što žele je njihova lična dobit, a to je pogrešno! Srbima i Irancima treba dati priliku da vide svet i da dobiju vize za strane zemlje. Ne zbog toga da bi otisli za poslom ili prilikama, već da bi se sa iskustvom vratili ponosni na ono što su ljudi pre njih uradili i stekli.
Osoba ste koja traži sličnosti u svemu, pa bih dotakla i temu žena. Da li su žene u Iranu i dalje zatvorene? Kakvo vam je iskustvo sa ženama u Srbiji? Da li ih ima i u vašem poslovnom projektu?
Iranske žene su jedne od najobrazovanijih žena na svetu. One su danas fakultetski obrazovane, imaju poslove kojima obezbedjuju porodicu, a zatim preuzimaju na sebe ulogu supruge i brižne majke. One su veoma aktivne i uspešne i njihov položaj u iranskom društvu se veoma podigao. One se konstantno usavršavaju, što se ne može reći i za iranske muškarce. Imao sam to zadovoljstvo da saradjujem poslovno sa ženama u Srbiji i možda je baš ovo moje vidjenje doprinelo tome da radije saradjujem sa ženama nego sa muškarcima. Doprinos, koji npr ima Marijana (editor), je toliko veliki da ova knjiga i projekti koje sam ovde započeo ne bi bili mogući bez nje i ostalih žena koje su zajedno sa njom radile. Radna etika, osećajnost i posvećenost su osobine koje muškarci treba od njih da nauče , a ne samo da im se dive.
U vašoj knjizi pojavljuju se i ilustracije. Ko je zaslužan za njih?
Ja ne mogu nacrtati pravu liniju ni kad sam trezan, a kamoli kad sam pijan. Ilustracije su pravili ljudi iz iste firme koja je radila Zip Biz web sajt. Oni su veoma kreativni, a sve zasluge pripadaju Nebojši Despotoviću koji je uradio ilustracije i Andriji Nikačeviću koji je dizajnirao omot knjige. Oni su pomogli da knjiga bude gotova u rekordnom vremenu.
Planovi za budućnost? Da li planirate da ostanete u Srbiji ili ćete “osvjiti” neku novu zemlju svojim idejama?
Što se tiče biznisa, planovi su mnogobrojni. Planiram da se vratim u Srbiju na proleće. Moram se postarati da moj biznis uspe, a da socijalne bolesti društva predam u ruke korumpiranih političara i takozvanih eksperata da ih rešavaju. Što se tiče privatnog života, ništa ne volim više nego putovanja. Uspeo sam da ostvarim ličnu misiju da posećujem najmanje dve zemlje godišnje i da jednom u pet godina budem na putu celih šeest meseci. Sve ovo da bih svedočio o životu u drugim društvima, a da ne moram da ih posmatram kroz nišan ili kao deo neke vojne sile. Pošto sam prošao mnoge zemlje, jednu stvar mogu reći sa sigurnošću! Bio sam na mnogim mestima, poslovao sam u mnogim stranim državama, ali nigde nisam video mesto na kome sam primljen sa više gostoprimstva kao što je to bilo ovde u Srbiji.
Knjiga koja govori o humanosti i sličnostima koje nas povezuju, a ne razdvajaju, štivo je koje potrebno uvrstiti medju pročitane redove. Ovom svetu i svakom pojedincu potrebne su pozitivne, kreativne priče nadahnute uspehom i prosperitetom. Ova nam knjiga daje upravo takvu perspektivu.
|
