| Pomaže Bog |
Urbani pisac sa beogradskog asfalta je bio u Novom Sadu da bi u Radio Cafe-u održao promociju svoje nove knjige ''Bog ti pomogo''. To je zbirka od 19 priča, kojih Marko inače ima napisanih preko 100. Ovo mu je prva zbirka priča, a pre toga je objavio 5 romana: ''Ples sitnih demona'', ''Đavo je moj drug'', ''Pikavci na plaži'', ''Kandže'' i ''Sve crvenkape su iste''. Osim što piše, Marko Vidojković i priča – u emisiji Peščanik radija B92, a i uređuje srpsko izdanje časopisa ''Plejboj''.
Razgovarali Jelena i Bruno.
Kakav je odnos pisanja romana i priča?
Ja sam napisao nekih stotinjak priča, i onda kad sam počeo da pišem romane, mislim da sam napisao 20 priča, što znači da me romani više lože. Naravno da mnogo lakše ide pisanje priča, jer dovoljno je da ti padne neka gotivna ideja na pamet i da je razradiš u priču od par hiljada karaktera.
Roman je nešto mnogo teže. Roman je čitav život, odnosno period života koji ti treba da staviš na mnogo više stranica.
Da li proces pisanja knjiga ide zaista tako kako si opisao u knjizi ''Sve crvenkape su iste''?
Ne, naravno, pošto sam se u Crvenkapama bavio Bobanom Šestićem mojim anti-herojskim alter-egom, to naravno nije ni nalik onome kako sam tamo opisao. Roman se piše bukvalno dok ne izađe iz štampe i promene su moguće u svakom trenutku. Meni se dešavalo da se godinu dana tripujem jednu stvar i onda mi se odjednom nešto prelomi u glavi i dođe neka sasvim druga priča. Znači, ti imaš otprilike neki smer kuda stvari treba da idu, ali bitno je da to i tebe loži. Mene kao pisca mora da zanima gde će moj junak da završi, šta će da mu se dešava, a odakle to ide, to ni moj razum ne može da uhvati. To ide samo od sebe i dovoljno je da brzo kucaš i uhvatiš to što izlazi. I kad nešto napišeš, onda se vratiš na to što si napisao taj dan, vidiš šta je tvoje nesvesno probalo da napiše, kuda dalje to treba da ide, odnosno provališ šta zapravo želiš da kažeš. To je igra koja je s jedne strane mukotrpna, ali s druge strane je i ono u čemu je čar pisanja romana.
Kad poredimo tvoje romane možemo videti da je glavni lik iz knjige u knjigu sve zreliji, da bi u Crvenkapama već bio formirana ličnost. Da li za par godina možemo očekivati da glavni lik bude neki džangrizavi penzioner?
Ne. Jeste da je to bildungs-roman, i on je prisutan kod mene. Imam 2 ideje za sledeći roman koje se bore i daju negativan odgovor na ovo pitanje. Naravno da bildungs-roman možeš da teraš i u suprotnom smeru, i uopšte možeš da ga teraš gde god hoćeš. Meni je samo zgodno da vratim Šestića kao glavnog junaka Crvenkapa posle ''Plesa sitnih demona'' i ''Đavo je moj drug'' zato što je situacija u kojoj se on nalazio veoma slična situaciji u kojoj se mnogi od nas nalaze. Ja sam hteo da približim junaka što više sebi da bi ga čitaoci shvatili što ličnije i da bi ceo taj bedak kroz koji on prolazi ljudi što prisnije doživeli.
Šta čitaš u poslednje vreme?
Poslednje što sam probao da čitam je ''Vreme vlasti II'' od Dobrice Ćosića. Moram to da obrazložim: Ja sam Titov pionir i mislim da je zapravo nestanak komunizma iz etike u osnovnim školama upropastio mlade generacije. Mislim da je komunizam jedino ispravno bio primenjen na tom drugarstvu na kojem se insistiralo u osnovnim školama u vreme kad sam ja bio mali. Onda sam jednostavno hteo da pročitam disidentovu priču o velikom vođi, odnosno monarhu socijalističke Jugoslavije – Josipu Brozu. Znaš kad te neko nervira i onda se sve vreme boriš sa sobom da li ćeš ga čitati ili ne.
Paralelno sam počeo da čitam ''Ludaka'' od Singera. Singer je neko kome se uvek rado vraćam i neko čije knjige uvek iznova iskopavam, čovek ih je toliko napisao da to nije normalno. Po meni je on najbolji pisac XX veka. Tu mi je on kao neki melem koji dođe na ranu koja se zove ''Vreme valsti II''.
Kako ti se čini Srbija posle 5. oktobra? Da li smo se promenili na bolje ili gore? Da li se uopšte nešto promenilo?
Stvari su se svakako promenile na mnogo bolje. Ljudi ne smeju da se zavaravaju da misle sad što je poslednje 4 godine vlada Vojislava Koštunice, a ne vlada Zorana Đinđića, da se nešto realno promenilo na gore. Ono što se realno promenilo na gore to je atmosfera, zato što marketng te vlade nije usmeren ka građanima, ka njihovom boljem životu, nego je usmeren na odvraćanju pažnje građana upravo od njihovih života. Nekome možda mentalno ili emotivno izgleda kao da živimo u 90' i on sad kad izađe na ulicu će da hejtuje nekog ili će drugi da hejtuju njega, a zapravo to što je počelo 5. oktobra se nastavilo i zaista ga ništa nije zaustavilo.
Ispostavilo se da je pokojini premijer bio u pravu.
Zašto toliko psuješ?
Pa u Peščaniku je valjda jasno zašto toliko psovki, naročito u ovom nedavnom, ja sam se tu stvarno raspao od psovanja. Ali ja ne mogu da reagujem na drugi način kad mi neko kaže: E ako ti se ne sviđa, idi ti odavde. Ja samo mogu da mu kažem: M'rš u pičku materinu! Ja ne mogu drugačije da odreagujem kad me neko tera. Ko će mene da tera iz Beograda? Ko će mene da tera iz Srbije? To je moja zemlja, kao i svih nas. Jednostavno takva psovka je odraz frustracije. Tako kad me nešto isfrustrira, vrlo mi je legitimno da upotrebim psovku. Stvar je u tome da i tu treba imati stila.
Mi imamo 2 primera ljudi koji psuju na javnoj političkoj sceni: jedan je Vojislav Šešelj, a drugi je Velimir Ilić. Vojislav Šešelj ima stila, on psuje duhovito, i to mora da se prizna, koliki god monstrum bio. Velimir Ilić je, takođe monstrum, ali apsolutno neduhovit. On psuje iz onog najgoreg frustra nekog koga uopšte nervira bilo ko ko mu postavi neko pitanje.
Kada je naš jezik već toliko bogat različitim psovkama, treba biti pažljiv, umeren i psovke koristiti u pravim trenutcima, na pravi način. Tako je i u književnosti. Preterano korišćenje psovki ili korišćenje psovki radi psovki je patetika.
Ne psujem ja, psuju moji junaci, ja to samo prenosim kao pisac.
Šta misliš o Novom Sadu?
Novi Sad mi više prija od Beograda kad je izlaženje u pitanju. Kad gledam iz ugla Beograda, meni je Novi Sad isuviše mali, ali je opuštenija atmosfera u gradu. Tu postoji nešto čega nema u Beogradu, taj neki zapadni duh izlaženja, to okupljanje po ulici, to višenje dosta alternativnih ljudi. U Beogradu takav jedan kvart uopšte ne postoji. To je lepo što imate taj deo, više se ne sećam kako se zove ulica, (prim. novinara - Marko je mislio na ulicu Laze Telečkog) ja ne umem ni da ubodem Katedralu u Novom Sadu. Novi Sad je očigledno mnogo prijatnije mesto za ovu vrstu opuštenog izlaska, za popiti kafu ili čaj. Iako je Beograd pretrpan kafićima, zna se - Slovenci i svi ostali dolaze za Beograd da bi padali pijani sa splavova, takva se zabava u Beogradu očekuje.
Šta se dešava sa tvojim bendom?
Bend se raspao još u junu mesecu, tako da se sa bendom sad ne dešava aposolutno ništa.
Šta bi voleo da Srbija dobije od Deda Mraza za Novu Godinu?
Ja bih voleo da Deda Mraz Srbiji oduzme šengenske vize! Iskreno se nadam, ako sve bude išlo kako treba, da ćemo sa uvođenjem novih pasoša doći do odlaska bez viza u EU i ranije nego što se bilo ko od nas nada. Ali to sad ne sme ljudima da se priča jer prosto mora da im se diže napetost.
| |
|
| OSTALI INTERVJUI |
Bend Sirius Alpha Star |
|
DJ organizacija MULTIVERSE TRANCE COMMUNITY |
Promocija nove knjige “The Age of Nepotism” Vahida Razavija |
Novosadski bend Proleće |
Borislav Petrović - odbojkaš |
Srđan Jevđević, frontmen grupe „Kultur shock“ iz Sijetla |
Marko Vidojković – pisac |
Dejan Đuragić - fotograf |
MARKO ŠELIĆ, MARČELO – srpski rep muzičar, kolumnista, bloger,… |
ŽANA POLIAKOV - umetnica, urednica «Života» na B92.net, Apple brend ambasador, kolumnistkinja i kreativna direktorka agencije «Žana Poliakov PR» |
MLADEN OLJAČA – novosadski strip autor |
Edo Maajka, najtraženiji i najpoznatiji hip hop muzičar sa područja bivše Jugoslavije |
VASIL HADŽIMANOV muzičar, pijanista - govori o svojoj muzici, predrasudama, očekivanjima, reakcijama publike... |
|
|
|
|
